Инструменти Белог платна

Двострука, свирала од једног комада дрвета са шест свирачких рупа на једној страни. Најчешће се израђује од јасена, шљиве, крушке, дрена, шимшира. На једној свирали се изводи мелодија, док се на другој прати лежећим тоном. Ова свирка структуром подсећа на кавалске свирке. Такође је омиљени пастирски инструмент. На двојанки се често изводе кола и живе мелодије.

Познато је да су овчари свирком управљали стадима, јер овце временом запамте и препознају мелодију. Чобанин је могао да научи“ стадо да на одређену мелодију креће из тора ка пашњаку, а на другу да се увече враћа ка селу.

Двојанка је сродна двојници, инстументу типичном за крајеве централне, западне и прекодринске Србе, која се нешто другачије гради и свира.

Традиција свирања тамбуре у Србији траје вековима. Све до Велике сеобе Срба крајем XVII века највише је био заступљен тип дуговратих тамбура са две или три жице (понекад удвојене).

Тамбура коју свира Владимир Симић је његов ручни рад, настала као скуп искустава сабраних са разних жичаних инстумената (тамбура, саз, шаргија, ћителија, бузуки, лаута, ут). Померљиви прагови на врату су тако распоређени да се могу свирати модуси према питагорејској теорији интервала. Труп је направљен од тикве-натеге, од које се могу правити још и гусле, свирале, звечке и предмети за кућну употребу.

(лаут, леут, лавта, лауто, лагуто)

Данас постоји читава породица инструмената који се на нашем језику називају лаута.

Подела лаута се може, најпре, направити према географској распрострањености на инструменте који припадају западно европској (ренесансној и барокној) традицији и на инструменте који припадају традицији Балкана, Медитерана и Оријента. Овај текст, као и музика којом се Бело платно бави се односи на лауте балканске и медитеранске традиције.

Даље, подела лаута се може направити на основу жица које се користе, на лауте са металним жицама и лауте са пластичним или цревним жицама. Цревне жице се данас ретко користе.

Пластичне (или цревне) жице се налазе на свим инструментима западно европске традиције и на инструменту који се назива Цариградска лаута (Лбпхфп Рплйфйкз) код Грка, односно Лавта (Turkish lavta) код Турака. Металне жице се налазе на инструментима Балканске традиције (код Грка и Словена).

Још једна подела би могла да се направи према распореду прагова на врату; на лауте које имају прагове тврде темперације (која одговара „клавирским“ подједнаким полутоновима) и лауте чији прагови, којих има знатно већи број, дају тонове распоређене према Питагорејској теорији интервала. На овим другим лаутама се могу одсвирати интервали који се у пракси називају „трећина“ и „четвртина“ тона. Питагорејска расподела тонова се до данас задржала на инструментима северног Балкана (шаргија, саз, ћителија, самица, старе војвођанске тамбуре, лаута), у Грчкој (Цариградска лаута) у Турској (саз, лавта, лагуто, танбур) и даље на исток.

Пропорције лауте су такве да се на последњем прагу добија октавни тон у односу на празну жицу. На уту (oud, al'oud), на пример, то је квинтни, док је на тамбурама то обично тон виши од октаве (октава плус кварта или квинта, негде до две октаве).

Труп лауте је израђен од ребара (кришки).

Чивије лауте су дрвене или у новије време механизми за штимовање (као на мандолини).

Трагови постојања лауте на нашим просторима датирају још из средњег века. Потврде за то се налазе у записима историчара као и на фрескама храмова, где се лаута често налази у сценама које приказују 150. псалам Давидов, слављења Господа.

Традиција свирања и израде лауте је до данас углавном исчезла код Словена, као уосталом и већине врста тамбура које су некада постојале. Лаута се задржала само у областима које се културно додирују са Грчким (некада Византијским, касније Отоманским) земљама одакле је културном разменом свирање лауте изнова и изнова практиковано. То се, пре свега односи на територију данашње БЈР Македоније, где се лаута задржала у чалгијским оркестрима.

  Лаута коју у својој музици користи Бело платно је настала у кућној музичкој радиници породице Симић. Конструкција лауте је заснована на тардицији израде лаута код Грка најпре и код Турака. Ипак у изради ове лауте, коришћена су сва доступна искуства градитеља лаута и других жичаних инструмената из целог света (мр. Роберт Линдберг +2001, Школа за израду грчких традиционалних жичаних инструмената из Касторије, фотографије и нацрти великог броја инструмената).

Уз помоћ прагова који су распоређени према Питагорејској теорији интервала, омогућено је извођење како тврдо тремперованих летвица, тако и модуса* који припадају музичкој традицији Балкана, Медитерана и Истока.

* Старобалканске нетемпероване лествице, глас (ήχος - ихос) у (византијској) црквеној музици богослужбене праксе Православне цркве на истоку, maqam - на Блиском Истоку, dasgah код Персијанаца, raga у класичној индијској музици.

Традиција свирања гудачких жичаних инструмената на нашим просторима је веома дуга, практично праисторијска. Још пре појаве виолине, на Балкану је постојао читав низ различитих, а ипак сличних гудачких инструмената, као што су: гусле (гласњача од разапете коже са жицама од влакана коњског репа), лирица, ћемане, гадулка (сви од дрвета са металним жицама). Ови инструменти су се, међутим, свирали на колену. Иако на изглед примитивни (у поређењу са виолином) традиционални гудачки инструменти су у рукама мајстора постајали извори виртуозних мелодија, као пратња епским песмама или као мелодијски инструмент при игрању у орима.
Виолина је инструмент који се сјајно уклопио у модални начин свирања. То омогућава врат без прагова на којем се могу свирати тонови било које темперације.

Када се појавила на Балкану виолина је, дакле, наишла на "погодно тло" и брзо je прихваћена. Данас, виолина улази у састав оркестара који се бави традиционалном музиком.

(тупан, бубањ, тапан) Велики, широки, прстенаст обруч од ораховог дрвета затворен кожом, са једне стране козјом (виши тон), а са друге овчијом, телећом, па и магарећом (дубљи тон). У дебљу кожу се удара дебљом палицом („чукан“), а у тању кожу танким дреновим прутом („прчка“, „праћка“). Балканска школа свирања тапана подразумева свирање (а не пратњу) мелодије, при чему се танким прутом изображава све што свирач жели да каже, док се чуканом само пунктирају одрећена мелодијска места.

Тапан је вековима био незаменљив на сеоским весељима (свадбе, кућне и сеоске славе), са зурлама, гајдама или у већим инструменталним саставима, а често и као соло инструмент.

Уски обруч од тврдог дрвета пресвучен са једне стране козјом кожом. Може имати алке или мале чинеле по ободу.

На нашим просторима деф се држи са обе шаке у висини рамена. Прстима се бирањем места на кожи свирају тонови различите дубине и боје. На истоку постоји техника ослањања на колена.

Деф је ударачки инструмент меке, дубоке боје тона. Погодан је за свирање у затвореним просторима и за пратњу певача и свирача на тамбури, виолини, уту, сазу и другим источњачким инструментима.

(дарабука, дарбук) Инструмент направљен од глине или дрвета, у новије време и од метала. Има облик ћупа или пехара. Преко горњег отвора је разапета кожа, код металних тарабука пластика.

Најчешће се држи под пазухом. По разапетој кожи се ритам удара прстима обе руке. Тарабука се најчешће користи уз жичане инструменте и у градским инструменталним саставима, чалгијама.

Инструмент од метала потковичастог облика са суженим крајевима. Са унутрашње стране, у средини, причвршћена је дужа опруга, благо извијена на крају. Свира се прислањањем на полуотворене зубе. Трзањем опруге, посебним положајем усана, језика и мишића лица и посебном техником дисања, добија се читав спектар боја одређеног тона.

Дромбуља је позната на Балкану, а може се наћи у различитим варијантама све до Индије где се зове морћанг. Најчешће се користи као пратећи ритам и мелодијски инструмент.

Дрвени обруч са звечкама по ободу, са или без разапете коже. Даире су дуго биле "женски" инструмент., јер су својом величином погодне за женске руке. Постоје различите технике свирања у даире. На Балкану се углавном држе у једној руци, док се другом дочекују на длан уз повремено трешење. У Азији се, међутим прстима обе руке удара у звечке по ободу.

Класичан индијски ударачки инструмент. Табла је краљица међу удараљкама. Распростире се у зони индијског културног утицаја. Учење свирања на табли је процес који траје годинама, и најчешће почиње од раних година. Готово је немогуће савладати свирање ан табли без руковођења искусног учитеља - мајстора. У Индији постоји више стилова свирања на табли, од којих сваки подразумева посебан начин и правила свирања. У новије доба развијен је савремени слободни стил свирања.